Где наставнике воде цивилизацијска превирања
Школа губи одлике заједнице и места где слободоумни људи узрастају у интелектуалној и моралној врлини. Она постаје место обраде и сервисирања производног материјала за потребе тржишта
Данас, у времену различитих економских, социјалних и егзистенцијалних изазова, на један драматичан начин оживљава и актуелизује се питање о природи, квалитету и перспективама образовања. Свакако да је такав интерес оправдан, а друштвена брига за просвећивање, освешћивање и култивисање младих разумљива и одговорна. Ипак, стиче се утисак да се одговори на ова битна питања не очекују од непосредних актера васпитно-образовног процеса, нити се овој сфери признају зрелост и аутономија да такве визије понуди. Од учитеља и наставника прихватљиве су евентуално сугестије и коментари на довршена законска решења, елаборате и пројекте у настави. О могућности да они сами понуде иновације, просветне стратегије или плодне друштвене идеје – нема ни говора. Образовању и култури одриче се потентност да утиче и мења, храброст да предводи и признање да ствара.
Поменута вишеструка цивилизацијска превирања разлажу старе обрасце живота, моделе усвајања и начине примене знања. Уздрман је цео вредносни универзум данашњице, пољуљани стубови културе, оспорена човечност као кључна претпоставка новог доба. Оваква атмосфера није нешто ново, обично тако бива када се смењују природни и историјски циклуси, мењају границе светова или успостављају вододелнице епоха.
Међутим, као да није јасно зашто у времену оваквих искушења не чујемо глас просвете, мишљење професора, потребу ђака. А требало би, из учионица и амфитеатара у којима млади размењују мисли и осећања, да чујемо и смех који улепшава и учења која олакшавају живот. Школа, међутим, губи одлике заједнице, дома, места где слободоумни људи размењују најшире људске садржаје и узрастају у интелектуалној и моралној врлини. Она, грубо говорећи, постаје место обраде и сервисирања производног материјала за потребе тржишта. Наставник престаје да буде животни учитељ и људски узор, постајући тезгарош и сервисер. Школски колектив престаје да буде аутономна заједница посвећених, одговорних и слободних, који кроз размену идеја стварају боље људе, нове могућности и развојне перспективе. Он се своди на конгломерат занатлија и техничара, без међусобних академских веза и умног односа према битним питањима образовања. Исходи наставе и учења своде се на инструменталне и утилитарне циљеве. О срећи се у том контексту више и не пита, то је индивидуално и психолошко стање, сведено на приватност и необавезност доколице. Ако бисмо сада у ова своја колебања хтели да уведемо синдикалну перспективу, можда бисмо за тренутак остали у недоумици којем ћемо се приклонити царству. Ова мисаона станка, међутим, помаже нам да разјаснимо могуће приговоре и да наговестимо визуру једне нове просвете и модерне школе, која неће изгубити везу са антрополошким коренима и образовним темељима.
Синдикат није само правна и техничка служба, каса узајмне помоћи или
новогодишња декорација школе.
Организација овог типа хоће да суштинска образовна питања врати образовању, његовим унутрашњим токовима. Ова врста удруживања и осећање солидарности иду за тим да се очувају универзалне хуманистичке, социјалне и културне вредности и да се нагласе просветни приоритети. Такође, синдикално размишљање није лишено тржишног инстинкта, нити способности да се знања примене и употребе. Али ти захтеви не могу бити учитани споља, они морају бити резултат унутаршколске размене, квалитета који се снажи у креативној размени и критичком преиспитивању. Синдикат такође афирмирише дух научности, стручног усавршавања и личне одговорности. Бити брана свакој врсти идеологизације и инструментализације образовног процеса и чувар његове аутентичне парадигме. Стајати увек на страни човечности, коју саборност потврђује, и човека, кога слобода проверава. То значи признати да знање без морала може бити сурово, друштво без културе тоталитарно, а школа без достојанства наставника стерилна. Не смемо се, стога, лишавати искуства другачијег и алтернативног. Не можемо престати да сневамо, маштамо и развијамо утопијске садржаје. Морамо подстицати склоност људске природе ка бољем у различитим аспектима педагошких ситуација или видовима синдикалне борбе. Подстакнимо дијалог у школама, покренимо образовне форуме и конференције гимназија. Не могу експертске комисије или формалне одредбе дати довршене рецепте за социјалне и просветне тешкоће. Само целовит, искрен и слободан дијалог свих образовних субјеката може данети нову енергију, синтетичке идеје и развојне оријентире нашем посусталом бићу.
Образовање је интринсична, а не инструментална вредност!
Из пера народног песника
Синише Митрића
